Srbija i liberalni kapitalizam

Pesimisti među ekonomskim i onim drugim analitičarima, ubeđeni su da su nam kosti suđene. Baš zato što nismo ni liznuli ono meso. I veoma su zabrinuti. Kažu da guverner NBS Radovan Jelašić neće moći doveka da prodaje devize iz rezervi kako bi sprečio inflaciju. Jer rizikuje da drastično istopi devizne rezerve, pa da se dinaru osmehne 1993. godina. Istini za volju, guverner Jelašić je rekao da nema nameru to da radi, sem da pomalo na dnevnom nivou “pegla” kurs. Optimisti pak kažu da bude li “stani-pani”, postoje uveravanja da će MMF da nam “utrči” s dve milijarde dolara kredita. Kao što je ovih dana obećao da će “utrčati” devastiranom finansijskom sistemu Islanda. Kao što će Ukrajina uzeti 16,5 milijardi dolara kredita od MMF-a, ili Mađarska 26 milijardi, od koga sve ne. “Ali, samo ako bude stani-pani”, reći će za NIN Goran Nikolić, saradnik Privredne komore Srbije. Ipak, Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja reče na Osmom ekonomskom samitu Srbije da nam nisu u ovom trenutku potrebne pozajmice MMF-a, ali da nam je potreban novi aranžman sa ovom institucijom zbog psihološkog efekta. “Novi aranžman bi povećao naš rejting i ugled kod drugih investitora i finansijskih institucija”, reče potpredsednik srpske vlade Dinkić. Ekonomisti vole da podsete da zaduživanje kod MMF-a uvek znači i primoravanje na smanjenje javne potrošnje. Zato je Sajmon Grej, šef kancelarije Svetske banke u Beogradu, na vreme i upozorio zaduženu Srbiju da mora da smanji javnu potrošnju kako bi izbegla indirektne efekte svetske finansijske krize. Ili, kako je to nedavno objasnio finansijski konsultant Nebojša Katić: “U trenutku kada razvijene zemlje povećavaju budžetsko trošenje kako bi ublažile efekte krize, zemlje istočne Evrope će činiti suprotno. Dok će zapadne ekonomije pokušati da iz recesije izađu stimulisanjem svih vidova potrošnje, istočnoevropske će to morati da čine obaranjem javne potrošnje.”

Ukratko, dok je ovdašnjim evropejcima i antievropejcima globalna ekonomska kriza taman dobro došla da ponovo oštre svoje jezike i tastature o tome da li je liberalni kapitalizam na kolenima ili nije, i treba li još jednom razmisliti postoji li alternativa evro-atlantskim integracijama, talas finansijskog kolapsa je počeo ozbiljno da zapljuskuje Srbiju. Kako reče Stojan Stamenković, saradnik Ekonomskog instituta: “Ne smatram da smo u krizi, ali smo na putu ka krizi.” I nije to ništa neobično, i evropski i domaći ekonomisti predviđaju da će se kriza koja danas najviše pogađa Mađarsku i Ukrajinu, proširiti po celom evropskom kontinentu, a da će u najvećem sosu biti oni finansijski sistemi u kojima se privreda i građani zadužuju u stranoj valuti, a banke su u većinskom inostranom vlasništvu. A to nam je nešto poznato? Čitajte, bivše komunističke zemlje u prvom redu. Zato što smanjenje stranih investicija automatski uvećava platnobilansni deficit, ali i zato što centralne banke i vlade tih zemalja neće moći da reaguju onako kako su reagovale najveće zapadne privrede. 

Nego, propada li taj kapitalizam? Svi sagovornici NIN-a, rekoše kratko: “Ne.” Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kaže za NIN: “Priča o kraju istorije, kraju kapitalizma kao poretka – nije tačna. Svet se zaista nalazi u velikoj globalnoj krizi, dubokog i poremećenog odnosa između realnog i finansijskog sektora. Nije u krizi liberalni kapitalizam, jer više ga i nema, nije to čak ni neoliberalni kapitalizam, nego korporativni kapitalizam. Reč je o korporativno-birokratizovanom kapitalizmu. Na primer, imate penzione fondove u kojima ne gubi onaj ko upravlja takvim fondom, on je naplatio sve svoje na ulazu i izlazu, svi su oni naplatili sebe. Ugroženi su depozitari, mali kupci akcija i štediše. Banke, krupne korporacije upravljaju tuđim novcem. Globalni je trend da plate menadžmenta rastu, a profiti generalno padaju.”

Vaclav Klaus predsednik Češke i profesor na Visokoj ekonomskoj školi Karlovog univerziteta u Pragu, napisao je u prošlom broju NIN-a da su regulatori izneverili: “Američki i evropski regulatori su intervencijama vodili finansijske institucije u rizične aktivnosti na neregulisanim tržištima i u pokrivanje rizika posredstvom komplikovanih finansijskih produkata i tehnika.” Nije dakle, problem nastao zbog nedostatka regulative nego u nesprovođenju regulative.

Profesor Zec kaže da je ključ u insistiranju na ličnoj odgovornosti regulatora počevši od Centralne banke, od Komisije za hartije od vrednosti u Americi, od načina na koji funkcionišu revizorske, oditorske kuće, rejting agencije... Regulatori su identifikovali problem i nisu hteli da ga saopšte javno.

“Oni imaju ovlašćenje da selektivno kontrolišu veliku moć, da friziraju izveštaje. Osoba koja je otkrila aferu Enron, koja je bila početak svega ovoga, otpuštena je s posla. Ta dama je otkrila da su bilansi naduvani i lažni. Oni koji su prikrili aferu Enron uzeli su velike otpremnine, razišli se i ništa im se nije desilo. Dakle, prosto, samo treba svako da bude odgovoran lično za propuste koje je načinio u kontroli. Menadžment naručuje izveštaje kakve hoće i tako obmanjuje i javnost i akcionare i depozitare. To je kao u Jugoslovenskoj armiji. Izveštaji su u redu, a na kraju – izgubili smo rat. Sve je na broju, nijedan tenk ne pali. Rešenje vidim ne u povećanju regulative, nego u njenom odgovornom sprovođenju s jedne strane i s druge strane saopštavanju države da onaj ko je napravio gubitak – mora da ga snosi. Da li je sad neko od regulatornih tela u ovoj finansijskoj krizi, u slomu berze u svetu odgovarao? Nije. Sve se pokriva fatumom tržišta. Prisustvujemo globalnom procesu da se socijalizuju gubici, a da se privatizuju dobici. Neko je nešto iz svega ovoga dobro zaradio, uzeo je pare, izneo ih iz sistema, pa sad država, odnosno društvo, odnosno poreski obveznici treba da snose troškove za to. U tom smislu je okrenutost državi, očekivanje da država spasi sve, pogrešno. Jer, da je država to mogla ne bi propao sovjetski, ne bi propao samoupravni sistem” (dr Miodrag Zec).

Ni Goran Nikolić, saradnik Privredne komore Srbije, ne vidi da postoji alternativni put: “Nema ga. Ideologije koje su trebale da ubrzaju porast blagostanja i da naprave solidarnije društvo, bile su fašizam i komunizam. Liberalni kapitalizam je spor ali jedino moguć. Ideologije koje su htele solidarnije društvo i blagostanje sad odmah završile u katastrofi, ratu i smrti miliona ljudi. Socijaldemokratija podrazumeva kapitalizam kao stub.”

Vaclav Klaus, dugogodišnji bankar to ovako vidi: “Posle godina rasta mora zakonito doći do pada... Pokušaj oslobađanja od povremenih kriza, pada ekonomskog rasta ili recesija, ovde je već postojao. Zvao se komunizam. Verovalo se da će centralno planiranje odstraniti ove neprijatne propratne pojave kapitalizma. Znamo da se to nije dogodilo, odnosno, trebalo bi da to znamo. Oni koji su imali tu sreću da ne žive u komunizmu, ne bi trebalo da upadaju u iste iluzije i da ponavljaju fatalne greške kao naši preci pre mnogo decenija. To što se posle dugih godina izvanredno uspešnog ekonomskog rasta u celom svetu sada zbiva na finansijskim tržištima, nije neuobičajeno.”

Međutim, ekonomisti koji su govorili za NIN kažu da će ova svetska ekonomska kriza uticati na Srbiju više nego što se misli. Jer, i da nije finansijskog kolapsa, Srbija ima čitav niz problema koje treba da reši. Srbija funkcioniše tako što se neprestano stvara i obnavlja dužničko društvo. I tako već decenijama. Mi trošimo danas, a obaveze se guraju u budućnost, dugove će vraćati oni koji nisu još ni rođeni.

Dr Miroslav Pušonja sa English Scholl of Bussines na početku razgovora za NIN citira Gustava le Bona, francuskog socijalnog psihologa koji je rekao: “Vlast takvih naroda obavezno dovede zemlju do propadanja. Qudi na vlasti toliko su skloni rasipanju državnih resursa i njihovoj rasprodaji da bi mogli popuniti svoje i džepove njihovih kreatura, a porezi se moraju stalno povećavati. Pošto dekadencija zahvati politiku ona se prenosi na sve elemente civilizacije. Ostavljene same sebi, takve države vraćaju se čistom varvarstvu. Građani glasaju kako hoće, ali niko o njihovom glasanju ne vodi računa. To je oligarhija ljudi koji vode trgovinu politikom. Njihova celokupna industrija i trgovina su u rukama stranaca. Zbog toga ti predeli imaju spoljni sjaj civilizacije, a unutrašnjost narodnog bića razjeda dekadencija i nemanje svesti i morala.” Dr Pušonja, poslovni konsultant, u svojoj knjizi “Čovek je više od ljudskog resursa – put kojim se teže ide” dokazuje da je “to sve tačno u svim državama koje liče na Srbiju”.

“Danas se sve bazira na TQM-u (Total kvoliti menadžmentu). Totalitarna globalna država bila bi neizvodljiva bez TQM-a. I tu sam ja uveo slobodnog čoveka (prema nevladinim organizacijama) kao centar sveta. On glasa i hoće ovo ili ono i u njegovu pamet ne smemo sumnjati, jer će se srušiti demokratija. Ali tu ima jedan malo žešći paradoks. To je da u izbor tog građanina ne smemo sumnjati dok bira robu i usluge i to pravo mu nikako ne možemo osporiti ili penalisati nekakvim taksama, ali mu se osporava pravo da bira kvalitet državne organizacije i ambijenta u kome je nastala takva usluga ili proizvod i da se i sam tamo preseli. A za kvalitet organizacije države i ambijenta odgovorna je vlada i njene institucije. I taj paradoks prelazi u apsurd kada jedna vlada koja baca drugu vladu u agoniju i na kolena u njihovoj međusobnoj borbi kvaliteta hvali tu istu vladu kod njenih podanika i vrši presiju da joj oni daju mandat. Pitate se zašto to radi? Pa eto, ako ste direktor Partizana kakvog biste golmana poželeli na golu Zvezde? Odličnog, solidnog, osrednjeg...? Ne, NAJGOREG. Sa golmanima koje biraju naši konkurenti ne možemo stići daleko. A svi naši timovi imaju sada takve golmane, ili se to meni samo čini kao i Gustavu le Bonu.
Kod nas je kriza i bez svetske krize. Mi smo liga u kojoj ništa nije regularno i po volji građanina”, zaključuje dr Pušonja. 

Novac i ovca, u srpskom, nisu homonimi, ali imaju četiri ista slova.

Dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Kojih 5 poteza Srbija treba da napravi kako bi ublažila posledice ekonomske krize?

1. Trebalo bi da apsolutno zaustavimo i oborimo javnu potrošnju na izdržljiv nivo. Srbija je zemlja sa najvećom javnom potrošnjom u okruženju. I to se mora zaustaviti.

2. Trebalo bi smanjiti državna i paradržavna tela i rashode. Nisu samo problem državna tela i rashodi, dakle vojska, policija, obrazovanje, zdravstvo, već su i paradržavna tela problem, kontrolna tela, paradržavne regulatorne agencije. To su tela sa svojim prihodima, ali to su javni prihodi, dakle, takse. RTS ima javnu taksu, RATEL ima javnu taksu, Komisija za hartije od vrednosti, Narodna banka, imaju svoje prihode ali ti prihodi nisu tržišni prihodi. Potrebno je zaustaviti paradržavne rashode to je drugo mnogo važno pitanje.

3. Dalje, neke institucije smo formirali, a druge nismo ugasili, nova tela se formiraju a stara se ne likvidiraju. Recimo formirana je Agencija za registrovanje preduzeća, ogromna je, a sudovi koji su to dosad radili nisu smanjeni. Imamo zaposlenih u administraciji više nego ikad. Ne u direktnoj, nego u indirektnoj administraciji, a stalno se priča o smanjivanju. Toliko nam je komplikovan sistem da jedno preduzeće treba da ima 5 advokata, jer toliko je potrebno da sa državom saobraća. Razna kontrolna tela dolaze, uzimaju trećinu radnog vremena a ništa ne kontrolišu.

4. Potrebno je da se izmeni način izbora regulatornih tela. I da ona budu kompetentna. Da li su naša tela kompetentna? Pa, nisu, to su politička tela. Da li se zahtevaju neka specijalna znanja, licence, međunarodno iskustvo za bilo koje regulatorno telo? Ne. Uslov je partijski. Ako možemo da dovedemo trenera za Zvezdu, što ne bismo doveli neko regulatorno telo iz inostranstva? I lepo reći šta želimo i šta nam treba. A ne samo da tu sede partijski aktivisti, koji primaju platu od 10.000 evra ni za šta. Regulatorna tela treba da budu manja, tu treba da sedi manji broj visokokompetentnih ljudi, koji će prihvatiti odgovornost, pa imati tu platu.

5. Javni sektor treba da se reformiše i delimično privatizuje. Ako može Folksvagen da ima državno učešće i da bude rentabilan može i EPS ali ne ovako, nego ćete biti plaćeni prema rezultatima koje ostvarite. U redu je da imaš toliku platu, ali da tu platu imaš jer si povećao dobit. A ne kako je danas što su veći gubici to su veće plate. Da ne govorim o tome da direktor takođe treba da bude izabran na konkursu, da bude kompetentan da obavlja funkciju recimo prvog čoveka EPS-a. Ovako je vlast najrentabilniji biznis. Dakle ili biti u državi ili trgovati s državom. Zato se i ne isplati ovde ulagati u realni sektor, sve je u finansijama, trgovini... To bi bio minimum od kog se mora početi.